Oblik glave tog čoveka nervirao ga je više od svega. Salvador Dali mogao je izdržati da agent za prodaju nekretnina mnogo, brzo i besmisleno govori. Nerviralo ga je i što pljuje dok priča, što ga pri tom hvata za rukav, ali i to je nekako podnosio. Međutim, tu ćoškastu lobanju sa ravnim potiljkom nikako nije mogao da svari.
Samo sat vremena ranije, bio je u svom ateljeu i igrao se sa majmunom kojeg mu je poklonio prijatelj iz Alžira. Udobno zavaljen, pio je čaj od marcipana i razmišljao o bloku novih zgrada, koje su, na neki sasvim veseo način, zamenili sirotinjske barake na obodu Barselone. I onda ga je zvao taj agent koji mu je nudio da kupi vilu na obali okeana. Vila mu se, doduše, dopala, ali kada je upoznao ovog ćoškoglavog, veoma dlakavog manupulanta znao je da nešto mora krenuti po zlu.
„Gospodine, ne samo da me više ne zanima kupovina ove vile, naprotiv. Ne zanimaju me vaše idiotarije, način na koji pokušavate da me ubedite da je belo crno, a ponajmanje anegdote sa zabava bogate žene čiji je pokojni muž kupio tu vilu pre 20 godina. Ne morate da me pratite, sam ću otići do kapije“, izgovori Dali brzo, nadajući se da će barem ostatak ovog staračkog dana, možda jednog od poslednjih dana njegovog života, proteći bez uplitanja u sve odvratnije tokove civilizacije. Međutim, ispostaviće se da je to bio samo bezazlen početak njegovog košmara.
„Vozite me kući“, rekao je vozaču i utonuo u dremež.
Međutim, nakon 10 minuta, vozač je zaustavio automobil i Dali se probudio. Ispred njih na drumu je bio parkiran tenk, i vojnik je njegovom šoferu objašnjavao da je u toku vojna vežba i da se u Barselonu moraju vratiti daljim putem. Salvador je počešao brkove i, bez želje da se argumentuje, rekao vozaču da okrene auto, da što pre odu.
Magistrala uz obalu okeana bila je pusta, a sunce je besomučno pržilo i umetnik je ponovo utonuo u san.. Tek nakon stotinak kilometara i sat i po Dalijevog sna, na ulasku u La Korunju ekscentrični slikar se probudio. Prisećajući se svog ružnog sna u kojem je sanjao kako je bespomoćno zarobljen u ogromnoj tamnoj tvrđavi, pažnju su mu skrenula gomila dečaka koja su  pored puta igrala fudbal. Kad su im prišli, kao kroz maglu, video je jednog dečaka koji je zajedno sa nekim velikim crnim psom potrčao za loptom koja je otišla na put.
Dali je zažmurio, čuo je samo škripu kočnica, jak udarac, strahovit dečiji urlik. I onda tišina. Ostala deca su dotrčala do kola, ponovo je začuo graju, i tek onda otvorio oči. Sve je već bilo gotovo. Dečak je ležao u lokvi krvi, ukočenih očiju uprtih u nebo, na kojem se neki šareni leteći balon bezazleno njihao.
Bio je to, bez sumnje, najgori dan u njegovom životu. Od toga dana povukao se u sebe i potpuno se posvetio umetnosti, uporno pokušavajući da pobegne od realnosti života, ne bi li u nekom drugom svetu pronašao utehu i odgovore na razna pitanja koja su ga slamala. I ne sluteći, iz svog tog haosa emocija, neverice i osećanja stvorio je svoja najveća životna dela. Te sasvim nove slike u kojima se prepliću strahovit bol i patnja, sa večitom nadom i nekim sasvim novim svetom, otvorile su ljudima nove vidike i oslobodile ih monotonije života, mehaničkog rada i pasivnog uma. Neuspešan u svom cilju da se oslobodi prošlosti, Dali je nakon tri nedelje od objave svojih najnovijih radova umro. Sudbina jednog dečaka i sudbina Dalija doprinele su da se životi drugih uzdigni na jedan viši nivo, omogućavajući im da kroz svoju oslobođenu kreativnost, bez uniformisanosti i šablona, doprinesu i kvalitetu života svojih potomaka.

Autor: Ana Hegediš