Jedan autobus sa 53 sedišta, i drugi autobus sa 61 sedištem. To je puno ljudi koji putuju u istom smeru. Svi do jednog bili su mi nepoznati. Oni su izgleda znali gde su krenuli. Ja nisam. 

Pričali su o susretima mladih, o Briselu 2008 i Madridu 2011. O Kotoru, Dubrovniku i Međugorju. O albi, ljubičastoj štoli, krunici i Novom Zavetu. Malo mi je bilo neprijatno.

Sledila je duuuuuga vožnja kroz Hrvatsku, Sloveniju i Italiju. Jutarnju kafu popili smo nakon Trsta. Pa put u nepoznato.

Assisi, malo mesto Franjevaca.. Pod zaštitom je Unesco-a i oduzima dah. Nalazili smo se na velikoj nadmorskoj visini, u malom turističkom mestu sa uskim popločanim ulicama, bez pasa lutalica i mačaka koje se provlače kroz živu ogradu, u susedno dvorište. Pošta je uredno zadenuta za kovani okvir na masivnim drvenim vratima. Tratoria ova, tratoria ona. Hotel, pa suvenirnica. Otvoreni dućan. Žena koja našiva ime koje želite na platnu. Mirno je i tiho. Ali su cene veoma glasne. Imate li tri eura za kafu?

Ja sam ipak htela u Rim. Znala sam da će kafa tamo stajati duplo više ali zato sam i krenula. Da me Evropa išamara standardima, i da se vratim kući želeći da ipak platim više ali da dobijem ono za šta sam dala novac. No, zauvek ću najviše voleti kafu koju sama sebi napravim. Želela sam da vidim i probam sve osim nje. Jer ovakvo putovanje se ne dešava svaki dan..

Narednog dana sedela sam u desetom redu na audienciji Pape Benedikta XVI. Čekala sam red 45 minuta kako bih prešla 200 stepenika liftom i 321 stepenik peške do kupole na bazilici Sv. Petra. Panorama Rima od 360 stepeni i novo poznanstvo na velikoj visini. Fotografija sa pogledom na Trg Sv. Petra po kom kao mravi gamiže milijardu ljudi. Izvanredan doživljaj!

Capital Inn je mali kongresni hotel u kom se služi božanstveni Chardonnay. Fra Filipa je bilo milina slušati. Italijanski pomalo nagvaždati. Vlasnik hotela je bivši odbojkaški reprezentativac koji je igrao za Hrvatsku. Da li je moguće- čovek je pričao "našim" jezikom! Krevet je udoban, ali mogli smo bez naručenog buđenja u 6.30 svaki dan. Dugi su dani u tom Rimu. Ipak, to je hodočašće.

Treći dan se grejao na 20 stepeni! Piazza della Rotonda i Pantheon su nas ugostili na sat vremena. Jeli smo pizzu sunčajući se u kratkim rukavima 18. februara, ni najmanje nisam žalila što sam ostavila svoju zimsku obuću kod kuće. Da li je moguće da na tako jednom malom prostoru ima toliko ljudi, različitih..? Na trgu je zaista bilo pomalo klaustrofobično, ja ne volim žamor i osećaj da mi stalno neko prolazi iza leđa i pored stolice na kojoj sam sedela. Ni pizza nije bila jako ukusna, ali je to bio jedan od tri puta da sam se najela u Italiji. Ne znam kako oni mogu da žive na onoj, što se kaže, akupunkturi- sitno seckanoj hrani za nabosti.

Bilo je mnogo lepih drugih stvari toga dana- i dugoočekivani trg Navona iz priča i knjiga i filmova.. E tu bih mogla ostati zauvek- umetnici na sve strane. Charlie Chaplin ladies and gentlemen! On je baš koštao. Koštale su i skice Rima. A od kafe tamo uši rastu! Ostadoh lakša za "koji" euro, no teža za hrpu lepih stvari. Turčin nam je poklonio sliku. Marokanac nam je poklonio ruže. Neki slučajni prolaznik široki osmeh. Stvarno se isplati biti turista :)

Da mogu da izdvojim nešto posebno toga dana, možda bi to bio muzej Capitolini. Ne znam. Pored svih onih trgova, fontana, Rimskog Foruma, Koloseuma, slavoluka Cara Konstantina, Laterana i crkve Svetog Petra u lancima, ja bih istakla šetnju kroz muzej. Tek tako. Išla sam da dotaknem Marka Aurelija, da ujedem nožni prst cara Konstantina i da me na brzaka othrani Vučica, čučeći porerd Romula i Rema.

Jedan minut nisam pomislila na sneg koji sam ostavila za sobom. Naslonjena na bedem iznad Španskog trga, pokušala sam da izbrojim stepenice. Nije mi se dalo, slika mi je pred očima igrala. Rim u suton je prelep. Neretko. Zašto li su oni Star Trek Japanci morali da me trgnu tražeći da ih slikam.

Bio je još jedan dan, u tom Rimu, po nekim ulicama, trgovima, crkvama, bazilikama, radnjama, kafićima. A bilo je to i veče sa previše belog vina. I naredno jutro ko stvoreno za put. Kiša je padala, temperatura se spuštala sa svakim pređenim kilometrom ka severu.. Padova je bila hladna. Padovanski trg ogroman, kažu najveću u Evropi. Misa u crkvi Sv. Ante, velikog zaštitnika putnika, bila je prelepa. Reke ljudi su proticale padovanskim ulicama, stapajući se u jednu koja se ulivala u crkvu u kojoj su poslednji dan bile izložene mošti Sv. Antuna. Još malo slatkog vina, čipsa i šunke u baru na trgu.

19:50, Setra kreće put kuće. Slovenija nas je zavejala. U toj sam noći naučila mnogo toga.. Dok je autobus spavao, sedela sam na suvozačkom sedištu, gledala u dosadni autoput kroz Hrvatsku, slušala anegdote sa različitih putovanja i s vremena na vreme budila putnike nagoveštavajući blizinu granice. Carinica je pitala kakve protekcije ja imam kad jedina, pored vozača, nisam izašla iz autobusa. Rekli ste da deca ne moraju izaći iz busa, našalio se vozač. 

Rim je ostao daleko iza nas, povratak na režim-svaki-dan je pretio nostalgijom. Evo, već nedelju dana gledam slike i poistovećujem ovo putovanje sa ničim drugim do ludi circenes.. Biće toga još.