DAN 1. Tokom prvoga dana našeg putovanja obišli smo manastire Ravanicu i Manasiju, zatim Resavsku pećinu, a predveče smo imali vremena za kratak obilazak Kruševca, da bi se u kasnim večernjim satima konačno smestili u planinarski dom Rtanj na Kopaoniku. Od svih lokaliteta koje smo obišli Resavska Pećina je na sve ostavila najupečatljiviji utisak. Prednost pećine je svakako njena dostupnost, nalazi se nedaleko od lokalnih puteva i drumski je povezana s značajnijim saobraćajnicama u Srbiji. Prostor oko pećine je lepo uređen, plato za veća okupljanja ispred samog ulaza, nove klupe sa pogledom na prelepe predele, ne tako dobro opremljena suvenirnica, pristojni toaleti, a za one kojima je potreban kratak predah na putovanju tu je i omalen kafić s odličnom kafom. U Kruševcu smo, osim kiše, upoznali crkvu Lazaricu i spomenik Kosovskim junacima. Ometeni kišom tokom obilaska grada, a ujedno i gladni i umorni od puta, utočište smo pronašli u etno kući s odličnom ponudom srpskih specijaliteta, čorbi i jela s roštilja, i ne tako kvalitetnom uslugom. Nerado spominjem, ali nažalost, ostaju nam u sećanju loši utisci iz manastira Ravanica i Manasija. Neuredni toaleti, neuređena dvorišta i prilazi, oštećene i ispisane freske, umnogome su bacili senku na interesantnu priču monahinja.
Dan 2.
Teško je promeniti svoj bioritam i prilagoditi ga napornom ritmu: kreni-stani, autobus, uđi-izađi. Drugog dana probudio me je alarm. Cik zore, kiša, gusta magla pretili su da poremete uzbuđenja u vezi sa dugo očekivanim drugim danom - upoznavanje jednog od sedam svetskih čuda, za mnoge „dan D“ - Đavolja Varoš. Vreme se razvedrilo kada smo sišli na nižu nadmorsku visinu. Dva sata, koliko smo dremali u autobusu, bila su dovoljna da se Sunce probije kroz oblake i vrati osmehe na umorna i pospana lica. Đavolja Varoš opravdano nosi titulu jednog od sedam svetskih čuda. Uređen prilaz i parking za autobuse, suvenirnica, kafić-restoran, klupe, uređena staza uz Crvenu rečicu koja vodi do velikog broja stepenica koje turiste podižu u ravan sa zaista čudesnim kupolama i kamenim kapama na svakom od tornjeva. Živela Đavolja Varoš i živeo vodič koji je doprineo da cela priča i legenda koja stoji iza nastanka varoši ostane urezana u pamćenja onih koji su ga slušali. Petnaestak minuta koliko smo se zadržali na našoj sledećoj predviđenoj destinaciji, Prolom Banji, bilo je dovoljno samo za kratku nepripremljenu priču o izvorima termo-mineralne vode. Tridesetak gladnih, žednih, ali ne i klonulog duha, studenata, našla je spas u lokalnoj prodavnici. Tek posle kalorično-energetske pauze mogli smo na miru da i nastavimo put ka Aleksandrovcu i vinskim podrumima. Gostoprimljiv, rumenih obraza, malko puniji i vidljivo zadovoljan i srdačan gospodin, vlasnih i generalni direktor vinarije Župa, velikodušno nas je dočekao na ulazu, sa pregršt pripremljenih legendi i priča u vezi sa grožđem, berbama, vinom... Njegovu priču pratila je degustacija za dugačkim kraljevskim stolom. Moj favorit je definitivno bilo belo vino.
Dan 3.
Vidno uzdrman bioritam ostavljao je tragove na licima, budio čudne emocije na koje se niko nije navikavao. Burne noći i dugi uzbudljivi dani – kombinacija koja nas je obarala sa nogu. Gledajući plan i program putovanja za ovaj, treći dan, sa nestrpljenjem sam očekivao dešavanja u ovom dalekom gradu – Novi Pazar. Beton, sparina, zabrađene devojke, ljudi čudnih izraza lica i pogleda, puno policije ... rečju – Srbija koju ne poznajemo. Ali, njihove ugostiteljske sposobnosti su vanserijske. Moglo bi se mnogo toga od njih naučiti. Skidam kapu za tulumbe i krempite! Žao mi je što nisam posetio tvrđavu, odvukla me je njihova poznata i kod nas često spominjana pijaca, prepoznatljiva po džinsu, cenjkanju i jeftinoj robi. Sledeća stanica našeg putovanja po prelepoj Srbiji, koja definitivno ima puno toga da pruži, bili su manastiri Sopoćani i Đurđevi Stupovi. Oni su primer da, kada pričamo o verskom turizmu, istoriji i kulturi, mi zaista jesmo bogati i imamo mnogo toga da pokažemo. Ako želimo da istinski osetimo neki manastir potrebno je provesti nekoliko dana u njemu, spavati u konacima, živeti pravi manastirski život i zaista udahnuti duh svetinje, obnoviti energiju, napuniti „baterije“ i ići dalje.
Dan 4.
Već naviknut i prilagođen bioritam, nadam se, neponovljenom obliku (kreni-stani, autobus, uđi-izađi) putovanja, ali iz više nego opravdanog razloga - da se za vrlo kratko vreme vidi puno dragulja iz turističke ponude Srbije. Ovo jutro je bilo nešto drugačije od predhodnih. Menjali smo prebivalište. Pakovanje stvari, proveravanje, vraćanje po zaboravljeno, pomaganje koleginicama, unošenje u autobus, pozdrav s domaćinima. Ovom prilikom im se zahvaljujem na odličnoj hrani, velikodušnim duplim porcijama, pristojnim smeštajem, divnim kamin barom, jeftinom pivu i dobrom provodu. Ponovo „return – back on the base line“ kreni-stani, autobus, uđi-izađi, ha haa, ko se žali sam je kriv!!! Uz odličnu priču iskusnog vodiča Joce, silazimo s Kopaonika i idemo put kolevke srpske istorije i kulture, do jednih od najvećih i najznačajnih manastira srpske kulturne baštine, manastira koji su kod mene lično podigli opšti utisak o monah-životu, molitvi i poštovanju - manastir Studenica i manastir Žiča! Neverovatna uređenost, šarene bašte ispresecane uskim prohodnim stazama, retko cveće, bujna vegetacija, tišina i svež vazduh, upotpunjavaju celukupnu zamisao verskog turizma i ponudu ovih manastira. Ništa od navedenog ne može da opiše preobimnu kulturnu i istorijsku vrednost koju čuvaju ovi manastiri. Naš plan i program putovanja dalje nas vodi u Ovčarsko-kablarsku klisuru, miran restoran uz reku s atraktivnom ponudom splavarenja niz reku Moravu. Čim smo stigli čekao nas je splav kojim smo narednih 45 minuta «jezdili» nekoliko kilometara niz reku i nazad do restorana. Melem za oči, dušu i telo! Ne postoje reči, treba doživeti. Tu noć smo spavali na Zlatiboru, vazdušnoj banji Srbije.
Dan 5.
Adaptacija na luksuzan smeštaj, pravo kupatilio, kafu na terasi, udoban krevet, dobar doručak, a pre svega čudesnu klimu i vazduh Zlatibora, učinila je da nam se bioritam konačno uravnoteži. Nikome više nije smetalo ustajanje u cik zore, niko se više nije žalio na bolove u kičmi, i vrlo iznenađujuće, tog jutra niko nije „bacio hejt“ na predstojeći kreni-stani, autobus, uđi-izađi tretman. Da li su lepote Srbije ozarile i oplemenile srca naivnih studenata, da li im je sad sve bilo svejedno, da li Zlatiborski kajmak ima veze sa tim, vops, gras ili Njeno Veličanstvo Rakija... ostaće misterija, ali jedno je sigurno, svako ima svoje sredstvo za bekstvo. Sledeća stanica, etno selo Sirogojno. Zaista izvanredni primer nekadašnjeg života, seljačkih soba, alatki, prikaz načina na koji su tadašnji žitelji uspevali da se prehrane i opstanu, odlično uređena i opremljena suvenirnica. Ne zaboravimo podatak da je Sirogojno jedini muzej otvorenog tipa, tj muzej napolju. Okrepili smo se prepoznatljivom zlatiborskom lepinjom s zlatiborskim kajmakom i umakom od pečenja za nastavak putovanja i sledeću stanicu, planinu Taru. Kusturicino selo Drvengrad, izvanredna lokacija, mašta pretvorena u stvarnost, jedna vrednost koja na divan način pokazuje šta nudimo, kakvu prirodu imam, koja su bogatstva omeđena granicama Srbije. Ponuda, počev od smeštaja, drvenih kućica, crkve, drvenih ulica i trgova, restorana, ne ostavlja ravnodušnim nikoga i pravi je dragulj u srcu Mokre Gore. Nažalost, koliko god smo želeli da vidimo ovo čuveno mesto i žudeli za njim, nakon malih sat vremena plan i program putovanja nas je pritiskao da pođemo dalje i spustimo se na, našim bakama poznatu železničku stanicu još poznatijeg voza Ćiru, i provezemo jedan krug čuvenom i za saobraćaj (u turističke svrhe isključivo) obnovljenom „Šarganskom osmicom“.
Dan 6.
Jutro. Pakovanje. Poslednji dan. Zvuk i miris autobusa. Svi na broju. Polećemo! Ali nije kraj, koliko god to želeli ili ne, plan i program, još jedan dan kreni-stani, autobus, uđi-izađi je ispred nas. Prililčno umorni i nenaspavani, ukočeni, ali optimističkog duha, nastavljamo put po planu i programu. Jedan od zaista nezaboravnih dana. Pregršt divnih utisaka i slika za kratko vreme. Jutro na planini Tari. Lepo ugošćeni od strane lokalne vodičke službe, zajedno sa domaćinima nastavljamo put Bajine Bašte i jezera Perućac. Nestvaran pogled na reku Drinu s visina Tare, jedinstveni momenti za foto aparate. Stižemo na jezero, još jedno iznenađenje – spreman brodić koji će nas dva sata da voziti po Perućcu, otrkivajući nam vrata raja. Ćutke, raširenih očiju upijali mso sunce na palubi brodića. Impresivno, nesvakidašnje zadovoljstvo. Proveli smo još nekoliko sati u turističkom mestu Perućac, slikali se uz stare vodenice, restoran na slapovima i Drinu azurno plave boje. U obližnjem letnjikovcu smo ručali, pasulj skuvan u zemljanom loncu - Joco hvala.
Bila je ovo poslednja stanica na našem kratkom, napornom, ali fenomenalnom putovanju putevima neotkrivene, prelepe Srbije.
Zaključak
Bunili smo se i protestovali što se naše terenske vežbe održavaju u Srbiji. Bunili smo se zbog visoke cene aranžmana; neki su odustajali, neki slali žalbe. Jedno je sigurno - vratili smo se punih pluća, srca i očiju. Niko nije ostao ravnodušan. Svi smo istog mišljenja kada su lepote Srbije u pitanju i njena turistička ponuda. Izbor destinacija nije mogao biti bolji!
Dušan Bojanić
