Nekada davno, u zemlji koja ne postoji, živeo je jedan žuti zid. Nije bio baš sasvim žut pa zato nije ni voleo da ga tako zovu. Više mu se sviđao nadimak Zid, po kom su ga i znali svi. Bio je istetoviran raznim parolama, grafitima, porukama ljubavi, ali i mržnje. Delio je Istok i Zapad, “crveno i slobodno”, iako on nije razumeo te strane sveta, niti šta uopšte deli. Stajao je zajedno sa jos mnogo zidova, ponosno izvršavajući svoju dužnost na koju ih je postavila G’dja Nerazumnost, ministar(ka) infrastrukture. Gledao je zbunjeno ljude sa obe strane kako ga posmatraju očima punim tuge, mržnje i besa. Pokušavao je da shvati te oči, da čuje šapate koji su se naslućivali svake noći, da razume tu mržnju kojom su ga obasipali. Jednog dana prišlo mu je neko musavo dete i reklo: “Kad porastem biću mornar, sa mora ću doneti oluju koja će te srušiti, od tebe će ostati samo prašina i dim”. Zid se rasplakao. U šupljini svog najdublje zakopanog bloka bio je veliki emotivac, ovo ga je slomilo. Rešio je da sazna zašto ga ljudi ne vole. Počela je igra gluvih telefona sa ostalim zidovima pored njega. Pitao je i levo i desno, i odgovori su poceli da pristižu sa obe strane. Jedan odgovor ga je pogodio pravo u ciglu: “Ti si pukotina koja deli srce na dva dela”. Setio se grafita na svojim leđima…ili grudima. Počeo je da sklapa odgovore u jednu celinu, i sa svakim novim odgovorom dobijao je jasniju sliku sebe i sveta u kom živi. Shvatio je da on tu ne pripada, kao ni svi ostali zidovi pored njega. Srce mu se cepalo toliko da je napravilo veliku rupu u grudima…ili leđima. Jedne noći našao je u neredu ispred sebe beli drveni prozor. Kad se uverio da ga niko ne gleda, uzeo je malo vode i malo maltera, i zašio sebi prozor u tu rupu. Odjednom, preko noći je postao poznat. Svake noći, sa obe strane tog prozora, okupljali su se ljudi, i šaputali jedni drugima, plakali, molili se, palili sveće za drage prijatelje i rođake koji su izgubljeni sa druge strane ili kojih više nema. Dani su prolazili, i njemu je u posetu dolazilo sve više i više ljudi. Privlačio je pažnju svih živih bića sa obe strane. Biljke su rasle na njegovu stranu, drveće je puštalo korenje prema njemu, ptice su letele samo iznad njega. To stvori ljubomoru i zavist drugih zidova, koji su tražili način da zaustave tu “lakrdiju” kako su je nazivali, i prijaviše ga G’dji Nerazumnost koja besno reče: "Ovakvo ponašanje moramo oštro sankcionisati! Naređujem da se skine taj blesavi prozor i da se stave siva metalna vrata!" Medjutim, bilo je već kasno da se preduzme bilo šta. Topovi ljubavi bili su postavljeni sa obe strane, upereni u sve zidove. Musavi dečak je držao okidač u ruci. Zažmurio je i rekao: “Želim da se igram i sa druge strane”, i pucao. Cigle su letele, malter je prštao, grafiti su se gubili u dimu i prašini… Jedino je Žuti Zid ostao netaknut, oko njega je stajala mreža cveća koja ga je štitila. Prašina se slegla, kroz dim su počeli da se razaznaju nasmejani obrisi lica ljudi koji su pohrlili jedni prema drugima, grleći se i ljubeći se iako se većina nije ni poznavala. A Zid… On je sve to posmatrao, pitajući se da li bi na njega sada bili ponosni njegovi preci iz Stounhendža… I dok mu se kap suze slivala niz obraz, brišući onaj grafit slomljenog srca, shvatio je…grafit je bio iscrtan na njegovim grudima.
Autor: Darko Kuzmanović
