Svako prethodno jutro bilo je tužno. Hladan, rezak vetar, brijao mu je bradu. Šuškao je vrat u šal što je više mogao, ostavljajuću samo dva iskošena oka da vire u prorezu između donjeg ruba kape i šala koji je nekoliko puta namotao oko vrata. „Opet sivi oblaci!“, pomislio je Zdravko zagledajući se u dužinu ulice. Bila je to ulica stara, sa oronulim kućama, i sa kaldrmom, do pola njene dužine. Svako jutro činila se ista- počinjao je dan izlazeći iz broja 61, zaključavajući kapiju, mašući svom žutom psu kog i nije baš voleo, i grabeći desnom stranom, sa neparnim brojevima. Išao je na posao, svako jutro, u pola 8. Peške. Svaki dan je prolazio pored istih kuća, pored istih ljudi, javljajući im se, otpozdravljajući i svaki put kada bi video svog prvog suseda Kiću, pomislio bi „Opet ovaj ćoravi, neuki besposličar ide u pekaru, da kupi dva bela hleba i prazan burek“. Nešto dalje niz ulicu, živela je jedna monahinja, ili su bar tako govorili. Viđao je samo kroz prozor, kada bi otvarala oba okna naginjući se unapred da udahne svežeg vazduha. Neko mu je rekao da se zvala Anadisija, još kad je bio mali. Nikad se nije raspitivao o njoj, nije ga ni zanimalo da li jeste ili nije to što su govorili da jeste. Ionako je to za sve susede u ulici bila tabu tema. Zdravko je bio potpuno ravnodušan. Svako jutro prolazio je pored istih ljudi, ne mareći previše ko su i čime se bave. Interesovala ga je samo osoba koja je živela tri kuće na levu stranu, suprotno od smera u kom ide na posao. Retko je viđao. Ponekad bi samo osetio miris pomadice koju koristi, i mislio kako bi to bilo lepo da jednom, samo jednom oseti taj miris na koži njenog vlasnika. Sanjao je da ga je od tog momenta delila samo jedna nedelja, kada će onaj lezilebović Kića okupljati čitavo susedvstvo u svom zadnjem dvorištu, slaveći svoj povratak sebi. Taj Kića je imao ozbiljan problem sa svojom ličnošću, ali nekako su ga svi iz ulice voleli. Za njega je uvek, i svuda bilo mesta. Za Zdravka, on je bio jedan niži oblik života, društveni parazit, decelebrirani dvadesetdevetogodišnjak. Mrzeo je kada bi Kića govorio kako je on klaber, i trljao je dlanom o dlan svaki put kada bi sreo Zdravka na ulici, a ovaj se oduvek pitao zašto. Nije ni pomišljao da ga je mogla nervirati kombinacija boja koju je često isticao- prljavo roze i bež. Zdravko je nekako uvek bio kosmopolita, individualac, i interesovalo ga je uglavnom sve što je intersovalo i njegovu sestru, pa i njene drugarice. Dobro se uklapao njihovo društvo još kad je bio mali... Anja sada živi na drugom kraju grada, a Zdravko je samo nastavio da živi svoj život, u toj dosadnoj ulici sa kaldrmom do pola. Koračao je ulicom brzim korakom. Digao je glavu na tren, učinilo mu se da je osetio miris dobro znane pomadice. Da, učinilo mu se. Ispred nosa mu je projurila nekakva crvenokosa žena, prilično muškobanjasta, sa jakim lakom za kosu od kog mu se stomak prevrtao. Spustio je nos u šal gde je ugodio svom čulu mirisa. Tog se jutra posle brijanja natapkao svojim najnovijim losionom. Voleo je taj miris, podsećao ga je na poslednje putovanje u Lion. Konačno je stigao do kraja ulice. Zakoračio je na pešački prelaz, i dalje razmišljajući o monotoniji svoje ulice i svim onim dosadnim nakaradnim likovima koje sreće svaki dan u isto vreme. Najednom, neko mu je zatrubio i stao uz put. „Dobro jutro komšija, ideš li ka centru? Upadaj, idemo zajedno!“, viknuo je kroz poluotvoreni prozor Boban, zgodnjušavi momak s početka ulice. Zdravko je za sobom zalupio vrata, a unutrašnjost Smarta bila je ispunjena mirisom Zdravkove omiljene još neoosvojene pomadice..
